Jugoslovensko dramsko pozorište

METAMORFOZE

Po Ovidiju
Aleksandar Popovski
Jelena Mijović

Reditelj ALEKSANDAR POPOVSKI

Predstava traje 1h 55’ minuta i nema pauzu

Premijera u sredu 9. juna 2010. u 20 časova na Velikoj sceni “Ljuba Tadić”.

Dramaturg

Scenograf

Muzika

Koreograf

Lektor

DARKO

O PREDSTAVI

Ovidije sam kaže: „Srce me vuče, da pjevam prijetvore u druga tjela.“ Metamorfoze su leksikon svih mitova o nastanku sveta. Kad pročitaš shvatiš koliko se malo ljudski rod promenio. Koliko se malo on promenio u svom karakteru. Tehnološki se on razvija, ali suštinski tu smo gde smo. Ništa novo.  U Metamorfozama  možeš da nađeš ono što je za nas veliki problem, koga se mi ovde strašno bojimo, a kod Ovidija vidiš da je to normalno – to su metamorfoze. Metamorfoze su normalna stanja. Metamorfoze su preobražaj od jednog tela u drugo, u treće. Mi se trudimo da sve fiksiramo, da stvari postanu stabilne, nepromenljive, zauvek date jer smo samo tako sigurni u njih. Brak, posao, uspeh, neuspeh. Samo mi reci da li je uspeh, ili neuspeh, nemoj da mi muljaš! A Ovidije govori nešto drugo: sve je metamorfoza. Ništa nije zauvek dato. Sutra možeš da se pretvoriš u reku, a drvo da postane kamen. To je u nama. Metamorfoze su naše prirodno stanje i kad to osvestimo biće nam mnogo lakše. Zato i zapadamo u grčeve, kad nam se pojave stvari koje ne prihvatamo mislimo da moramo da se borimo protiv njih, a one su nam date i tako mora da bude. Jedno mora da prelazi u drugo. Tako je nastao ovaj tekst. Ja sam uzeo samo ljubavne priče, kao muzički album. Svaka ima svoju dominantu emociju i ja sam znao koje hoću i šta hoću da pričam, ali nisam hteo da ih zatvorim u gotovu dramsku formu. Ekipi sam rekao „ovo je priča“, a na nama je kako ćemo je ispričati. Priča je na primer voleli su se Piram i Tizba, bio je zid, bio je gavran, otac nije dozvolio, oni su se pretvorili u drvo. Ovaj pristup proizvodi i luči neki drugi adrenalin, neku drugu hemiju koja kod glumaca, kod mene, kod scenografa dovodi do toga da mi počinjemo da koristimo neka druge elemente i veštine koje inače ne bi koristili.
Aleksandar Popovski

Likovni prilog u programu predstave Slavimira Stojanovića je deo izložbe Metamorfoze postavljene u fasadi Jugoslovenskog damskog pozorišta povodom premjere predstave i Prve nagrade za sistematsko negovanje vizuelnog identiteta koju je JDP dobilo na 13. Izložbi  pozorišnog plakata i grafičkog oblikovanja Sterijinog pozorja.
Na ovoj izložbi Slavimir Stojanović je dobio III nagradu za plakat predstave Za sada nigde.
Slavimir Stojanović je dizajnersku karijeru počeo kao art direktor u S-Tim Bits Sači & Sači Advertajzing Balkans. Njegov najpoznatiji rad je logo radio stanice B92, za koji je dobio dva puta nagradu MTV Free Your Mind. Takođe je radio dizajn za omote albuma raznih srpskih umetnika (Rambo Amadeus, Plejboj, A. K, i dr). Ostavio je višeslojni pečat na celu eks-jugoslovensku dizajnersku scenu. Prvo se usredsredio na međunarodne, sofisticirane trendove i potpuno odbacio krut i težak stil zaostao još od komunističkih vremena. Njegove reklame svojom simbolikom direktno udaraju na podsvest i aktiviraju osećaj za čisto vizuelnu lepotu koja se često zasniva na čistom paradoksu. Takođe je u srpski dizajn uveo modernu upotrebu tipografije. Pažljivim odabirom slova, bio je prvi koji je počeo da koristi neke fontove, smatrajući da slovo nije samo sredstvo verbalnog izražavanja, već ključni deo vizuelne definicije. Slavimir Stojanović je kreativni direktor agencije Communis.

top

O REDITELJU

ALEKSANDAR POPOVSKI
Rođen je u Skoplju (Makedonija) 1969. godine. Diplomirao je na Univerzitetu „Kiril i Medoje“. Njegovi profesori su bili Slobodan Unkovski i Stole Popov. Rediteljski debi imao je 1992. godine dramom Dejana Dukovskog Džin i sedam patuljaka u Gradskiom teataru u Skoplju.
Predstave: F. G. Lorka, Ljubav Perlipina i Belise (nezavisna produkcija, Skoplje); Tek tako, pod oblacima (Pozorište „Mala stanica“, Skolje i Aarhus Theatre, Kopenhagen, Danska); Daniel Harms, Cirkus Printimpram (Pozorište „Mala Stanica“, Skoplje); Dejan Dukovski, Mamu mu ko je prvi počeo (MNT, Skoplje); Marius Ivaškevičius, Zatvoreni grad (Teatro Stabile Sloveno, Trst); Šekspir, San letnje noći (Gradsko kazalište „Gavella”, Zagreb); Metamorphoses, adaptacija i dramatizacija Ovidijevog dela (KUG, Grac); Slavko Grum Događaji u mestu Goga (SNG Celje); Elen Peg, Novi prijatelji (Nacionalni teatar severne Grčke, Solun); Ana Lasić, Antiridi (SNG Ljubljana); Molijer, Don Žuan (Dramski teater Skopje i Ohridski letnji festival); Biljana Srbljanović, Alisa u zemlji čuda (Atelje 212); A.P. Čehov, Tri sestre (Narodni teatar Bitolj); Šekspir, Bura (Turska drama Teatra manjina u Skoplju); Martin Mekdona, Jastučko (SNG Celje); A.P. Čehov, Višnjik (NP Beograd); Georg Bihner, Dantonova smrt (Teatro stabile di innovazione del FVG, Udine);  Drakula,po motivima romana Brama Stokera, adaptacija i dramatizacija Aleksandar Popovski i Dejan Dukovski (SNG Maribor); Don Kihot, po motivima Servantesovog romana, adaptacija i dramatizcija T.Kosi/J. Vencelj/A. Popovski (SNG Maribor); Dejan Dukovski, Balkan nije mrtav (Dramski teatar, Skopje); Dejan Dukovski, Bure baruta (Satirično kazalište „Kerempuh“); A. M. Koltes, Roberto Cuko (Atelje 212); Goran Stefanovski, Divlje meso (Dramski teatar, Skoplje); Volter, Kandid ili Optimizam (JDP); Milena Marković, Brodić za lutke (SNG, Ljubljana); Šekspir, Hamlet (Universitat fur musik und darstellende kunst Graz, Austria); August Strindberg, Gospođica Julija (Turska drama, Skoplje);  Henrik Ibzen, Per Gint (Kazalište „Gavella“, Zagreb)…

top

IZ KRITIKA

U predstavi Metamorfoze postavljenoj na Velikoj sceni „Ljuba Tadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta nije fiksirano ni ono što je nepromenljivo i u najotvorenijim teatarskim strukturama scenografija. Reditelj i njegov sada već redovni saradnik Sven Jonke (iz umetničke grupe Numen) nisu osmislili neku klasičnu scenografiju već svojevrsnu instalaciju koja se može preobražavati, jer je u svakom izvođenju sami glumci stvaraju. Oni obmotavaju ogromne količine samolepljive trake oko nekoliko visokih stubova, jedinih fiksnih delova dekora, stvarajući tako tu instalaciju apstraktnu, prozračnu i paučinastu. (…)
Iako u svom završnom izdanju deluje fiksirano, govorni tekst predstave je, reklo bi se, takođe nastao u procesu rada, kao slobodna adaptacija Ovidijevih Metamorfoza (u programu predstave potpisuju ga Popovski i dramaturg Jelena Mijović). Ovaj spev sastavljen je od petnaest pevanja od kojih svako obuhvata jedan ili više antičkih mitova s poglavito ljubavnom tematikom, kojima je zajedničko to što se u njima ljubav plaća, ili se iz nekih drugih razloga završava doslovnim preobražajem, obično čoveka u životinju, biljku ili kamen. 
Ovakva dramaturgija podrazumeva i stalne metamorfoze u glumačkoj igri i to između podražavanja i pripovedanja, građenja sveta fikcije i njegove razgradnje, proživljavanja i komentara. Takav stil glume bio je najartikulisaniji u odličnoj igri Tamare Vučković, koja je umela da nas uveče u dramu jedne Eho ili Junone, da bi nas, u sekundi, iz nje izbacila, stvorivši jasnu ironijsku distancu. Sličan princip igre doduše u grubljem obliku, sa naglašenijim razlikama gradio je i Nebojša Glogovac kao Tiresija, Tereja, Kinaris. Ovo ne znači da drugi glumci Nikola Đuričko, Jelena Đokić, Goran Šušljik, Nada Šargin, Radovan Vujović i Marija Vicković nisu ostvarili umetnički rezultat, već samo to da je njihova igra imala druge kvalitete (temperamentna zaigranost Jelene Đokić, na primer), ali ne i artikulisane žanrovskostilske prelaze. Opšti princip metamorfoza reditelj je dodatno razvio tako što je glumačku igru udvajao koreografijom (autor Dalija Aćin), a što je najznakovitiji izraz imalo u odličnom prizoru u kojem je prepričavanje ogromnog broja ubistava koja su, nalik obaranju snoplja „ilustrovano" stalnim padanjem i dizanjem brejkdens plesača Darka Bursaća i Luke Lukića... Bez one početne ironije u funkciji alibija, može se pretpostaviti da će, stalnim preobražajima tokom izvođenja, doći do preglednijeg razlikovanja pripovedanja i podražavanja u ovom, inače, i umetnički i intelektualno vrednom projektu. 
Ivan Medenica, SVEOPŠTI PREOBRAŽAJI, NIN 

Predstava Metamorfoze u režiji Aleksandra Popovskog koherentna je, idejno, stilski i glumački dosledno ostvarena, na polju krajnje stilizacije izraza. (…)
Muzika, instrumentalna i vokalna, koja se kreće od eterične, minimalne elektronike do pitkog, hipnotičkog popa (grupa Sajlens), takođe ima veoma važnu funkciju u podvlačenju emotivnih značenja, ali i u utvrđivanju ritma igre. Niz songova koje glumci uživo izvode isto tako su bitni u produbljavanju emotivnog efekta, ali imaju i brehtovsku funkciju komadanja iluzije, stvaranja analitičkog, autorefleksivnog odnosa prema igri i predstavljanju. U sličnoj funkciji otuđenja, uvedeni su i mikrofoni u koje glumci, u pojedinim scenama, izgovaraju tekst: tako se gradi distanca prema temama koje se postavljaju, opšta pitanja dobijaju novi, teatralizovani, kontekst, izbegava se patetika (ovde treba napomenuti da je bavljenje pitanjima ljubavi i patnje dosta rizično, u pogledu lakog padanja u kliše i patetiku). 
To istovremeno dovodi i do uokviravanja priče, naglašavanja teatralnosti, što predstavu Metamorfoze, sa jedne strane, čini osobenom odom priči i pričanju. Sa druge, predstava Popovskog je prodoran, bujan, gustim i masnim bojama islikan mozaik ljubavnih iskušenja koja se ukazuju kao metafore života samog. Ranjivost i neuhvatljivost osećanja ljubavi, inspiracija je koja nikada ne bledi, ne suši se, ne umire, već zadržava svoju vitalnost, čak i u ovom našem vremenu jezivog, uništavajućeg materijalizma. 
Ana Tasić, RADOSTI I PATNJE PROLAZNOSTI, Politika

top