VidaOgnjenović
DON KRSTO

Igraju

O DRAMI

VIDA OGNJENOVIĆ – DON KRSTO
Melanholija je osnovni ton u drami Don Krsto. Svi komadi Vide Ognjenović su i melanholične drame... (Kanjoš Macedonović, Kako zasmejati gospodara, Je li bilo Kneževe večere, Devojka modre kose, Jegorov put). Melanholija kao dobrovoljno izgnanstvo, kao mladost, kao strast, melanholija kao seobe, kao pozorište, kao bolest, melanholija kao svetlost nad mediteranskim pejzažom, kao traganje za izgubljenim zvukom, kao ljubav. ...

U melodrami svi su junaci po definiciji dobri, a glavni junaci predodređeni su da im sve ide pogrešno, i da stradaju od onog što je najbolje u njima. Zato je Don Krsto vrhunska melodrama. Stilizovana melodrama, melanholična melodrama.

Ovo je drama o stranstvovanju jednog pesnika, kanonika i pesnika, ali ovo je i drama o  velikom prijateljstvu (Krsto i Bruno), o prijateljstvu po daru i usamljenosti i najpre drama o ljubavi. O ljubavi dva brata, brata bliznika prema jednoj ženi, prema Luciji. Kakav je to ljubavni roman, Lucija i Don Krsto... Don Krsto je drama o ljubavi, jer ljubav i zvezde pokreće.
Božo Koprivica

O AUTORU

VIDA OGNJENOVIĆ Rođena u Dubočkama kraj Nikšića, odrasla i školovala se u Vojvodini i Srbiji.
Osnovnu školu završila u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu (1963) i na odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i TV (1965).
Postdiplomske studije je započela u Parizu na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse režije odbranila je na univerzitetu u Minesoti, SAD (1972. godine).
Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je u angažmanu kao stalni reditelj.
Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu
(UCLA), Čikagu (UIC) od 1981–1982, a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD-a (1985, 1991, 1997, 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu.
Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i velik broj televizijskih
i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima.
Napisala je veliki broj drama,  koje su doživele više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom ranije Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je predstave i izvan naše zemlje. Režirala je raznorodan repertoar, kako domaću i stranu klasiku, tako i modernu savremenu dramu i mnoge praizvedbe. Dobitnica je svih značajnijih nagrada za dramu i režiju. To su između ostalih: Oktobarska nagrada grada Beograda za pozorišnu umetnost (1984), Zlatni lovorov vijenac za režiju (Sarajevo, 1985), Vukova nagrada za umetnost (1992), Sterijinu nagradu za najbolju dramu (1991), Nagradu Joakim Vujić za pozorišnu umetnost (2001), Sterijinu nagradu za najbolju dramu (2002), Sterijinu nagradu za najbolju režiju (2002).
Objavljuje prozu i esejistiku. Zbirke pripovedaka: Otrovno mleko maslačka (Prosveta, Beograd, 1994), Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše pripovetke Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd, 2001),  Izabrane i nove pripovetke (DOO: Dnevnik, Novi Sad, 2007). Romani: Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995 – The House of Dead Scents), Preljubnici (Stubovi kulture, 2007). Putopisna proza: Putovanje u putopis (Zrenjaninska biblioteka, 2005). Knjige drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Setne komedije (SKZ, 1994), Kanjoš Macedonović (Oktoih, 1989, '94, 2004), Devojka modre kose (Ars dramatica, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn (Stubovi kulture, 1988, 2002. – Mileva Einstein), Jegorov put (Oktoih, 2001). Sabrane drame u tri knjige: Drame I, II, III ( Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002).
Dobitnica je mnogih značajnih nagrada za književni rad. Između ostalih: Nagradu Prosvete za knjigu godine (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), Nagradu Branko Ćopić za prozu (1996), Nagradu Laza Kostić za roman (1996), Nagradu Karolj Sirmai za pripovetke (1996), Nagradu Ramonda Serbica za prozu (1998), Nagradu Todor Manojlović za moderni izraz u književnosti, Nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999), Nagradu Narodne biblioteke za knjigu godine (2007).
Proza i drame su joj prevodjene na engleski, madjarski, bugarski, češki, makedonski i nemački jezik.
Živi i radi u Beogradu.

gore

KRITIKE

Dvojstvo
Don Krsto Ivanović, plemićki sin, kanonik i gradski učitelj, rođen je u Budvi u prvoj polovini XVII veka. Sa 25 godina odlazi u Italiju, i dok gradi uspešnu naučničku karijeru, paralelno piše poeziju i postaje izuzetno cenjen autor operskih libreta. Koristeći ovaj stvarni lik tadašnjeg velikog intelektualca, Vida Ognjenović ispisuje sudbinu bilo kog mislećeg čoveka u svakom vremenu, čoveka osuđenog na dvojstvo, dileme i večito opredeljivanje. Otići ili ostati, tražiti odgovore u egzaktnoj nauci ili umetnosti, zadovoljiti sopstvene životne porive ili se obući u kostret discipline, prepustiti se ljubavi ili se osigurati samoćom...
Scene između braće, u vrhunskom izvođenju Vojina Ćetkovića kao Krsta i Ivana Bosiljčića kao Tripa, u emotivnom smislu su i najjače scene, kojima komad počinje i kojima završava, čineći katarzičnu celinu. Sprovođenje dvojnosti nastavlja se likom čoveka sa hiljadu zanimanja i biografija, prevaranta u pokušaju i vrhunskog znalca u ponečemu, Bruna, don Krstovog alter ega, za kojeg nije sigurno ni da li postoji ili mu se priviđa, je li neko ko je istinu uhvatio za rep, ili je laž sama. Scene između dok Krsta i Bruna (u ozbiljnom tumačenju Igora Đorđevića), disput su o istini i predstavljaju drugi, odvojen tok predstave...
Svaki izbor u životu na kraju se odnosi na tamnovilajetsku istinu “ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se”. Kao i da smo osuđeni da do kraja postavljamo pitanje – “Ko si ti?”, sebi i svetu oko sebe.
Aleksandra Glovacki, Novosti, 8. oktobar 2007.

Bilo mu je tesno sopstveno mesto
U drami Don Krsto prepoznajemo Vidu Ognjenović dramskog pisca na granici komediografije, kakva je bila kad je pisala i postavljala svoje komade Maj nejm iz Mitar, Kako zasmejati gospodara ili Da li je bilo kneževe večere... Vida Ognjenović je sudbinu svog ljubimca (voli ona svog časnog don Krstu) dramaturški zamislila između kamernih dijaloga i operskih masovki. To je predstavi dalo posebnu zanimljivost. Gotovo jedino u dijalozima lica, licem u lice sa don Krstom, otkrivamo sveštenu ličnost punu svetovnih poriva, između njega i brata „bliznika”, između njega i spadala vodotražitelja (pazite ne bogotražitelja! To bi bilo da se drama dešava u Nižnom Novgorodu) i lepotice Lucije. Takvi kao Kristiforo Ivanović zvani Krsto bili su kanonici toga doba, a ne hodajući svetitelji, a pogotovu ne oni koji su pisali libreta i ljubavne sonete. Sve je tu u ljuvenim aluzijama… U doba don Krsta izgleda nisu preterivali ni na jednu stranu – nisu bili ni pedofili ni askete. Ni primisli! Pogotovu ne iz pera i mašte Vide Ognjenović.
Jovan Ćirilov, Politika, 25. avgust 2007.

Ambiciozno i monumentalno
Igor Đorđević uverljivo i energično igra prevaranta i lakrdijaša Bruna, skoro kao da je Arlekin iz komedije del arte, koji brojinim prevarama ismeva društveni poredak. Njegovi gestovi i mimika su oštri i prenaglašeni, što ima funkciju u ubeđivanju lakovernog naroda u istinitost njegovih predstava, a mogu se shvatiti i kao ciničan komentar na opštu glupost i naivnost, koje on ovom preteranom igrom drastično ismeva...
Izgled scene u predstavi Don Krsto je raskošan i vizuelno atraktivan (scenograf Juraj Fabri), kao i kostimi, koji pripadaju vremenu baroka (kostimograf Ljiljana Dragović). Muzika, koja se emituje između scena, ili prati radnju u bitnim dramskim momentima, značajno naglašava osnovne emocije u predstavi – nostalgiju i melanholiju (kompozitor Zoran Erić). Predstava Don Krsto Vide Ognjenović epski strpljivo i melodramski uzbudljivo prikazuje život jedne složene ličnosti, u kojem je sublimiran niz univerzalno značajnih problema, ljubavi, strasti, morala, vere i nacionalnog identiteta, objedinjenih u Krstovoj antropološkoj potrazi za esencijom življenja.