Ivan Viripajev
Reditelj Tanja Mandić-Rigonat

Prevod Novica Antić

Premijera na BELEF-u 2. avgusta 2005.
Premijera na sceni Studio JDP 17. novembra 2005.

Predstava traje oko 1h 20'

Igraju:
Ona                  Radmila Tomović
On                    Goran Jevtić

Dramaturg i izbor muzike                                 Tanja Mandić-Rigonat
Scenograf                                                         Aleksandar Denić
Kostimograf i kreator lutaka-objekata              Milena JNK
Likovna obrada kostima i lutaka                       Nevenka Milosavljević

O autoru
IVAN VIRIPAJEV je reditelj, glumac i dramski pisac, rođen je 1974. u Irkutsku. Osnivač je Međunarodnog stvaralačkog pokreta «Kiseonik». Godine 2001. zajedno sa glumcima Teatar-studija trajno se nastanjuje u Moskvi i ulazi u repertoar Centra nove drame «Teatar.doc» u koji prenosi predstavu iz Irkutska Snovi. Za dramu Snovi dobio je priznanja pozorišne kritike u Rusiji i širom Evrope. Dramu Snovi je postavio poznati britanski reditelj Deklan Donelan u Rojal Kortu. Poznati bugarski reditelj Galin Stojev postavio je predstavu Arheologija snova, koja je ubrzo uvrštena u listu deset najuspelijih evropskih predstava. Drama Valentinov dan postavljena je u moskovskom TJUZ-u, a ubrzo i u drugim pozorištima širom Rusije. Valentinov dan je pokušaj novog osmišljavanja poznate drame M. Rošina Valentin i Valentina. Priča s junacima Rošinove drame iz sedamdesetih godina nalazi svoj produžetak u našim danima i dalje, zaviruje u budućnost u 2012. godinu, kada glavna junakinja Valentina puni šezdeset godina. Drama Valentinov dan odlikuje se originalnom organizacijom teksta, koja izlazi iz okvira postmodernizma i gradi svoja pravila pozorišne književnosti. Najnoviji rad Ivana Viripajeva je Kiseonik. To je drama-manifest, otkriva nove načine postojanja u pozorišnom svetu. Sa ovim tekstom nastaje Međunarodni stvaralački pokret «Kiseonik». Jedan od njegovih osnivača i glavnih ideologa je Ivan Viripajev. Godine 2003. Kiseonik osvaja prvu nagradu na mežunarodnom festivalu Kontakt u Torunju u Poljskoj.

TANJA MANDIĆ-RIGONAT: ... Kiseonik je napisan kao deset kompozicija sa strofama i refrenima, lišen deskripcije, didaskalija. Tekst se ponaša zaista kao poezija, u njemu ni u naznakama ne postoji očekivanje pisca da od nekog imaginarnog reditelja dobije predstavu «preslikač» svoga dela. Naprotiv, reditelj je sprečen da parazitira na leđima pisca i pozvan je da upiše «sebe» u ponuđenu pesmu. Viripajev jednostavno zna da nije fer ni ljudski ni umetnički pisati o slobodi, a nuditi delo na formalnom planu zatvoreno u predrasude o pozorišnom činu. Zato je za mene režija Kiseonika bila kao skok iz mesta preko nekog imaginarnog zida koji juri ka nebu. A u tom zidu su ne samo sva moguća i nemoguća pitanja i prapitanja koja me se žestoko tiču, strahovi i alogičnosti života danas koji vas prosto šamaraju iz «deset kompozicija», već i pitanje kojim «jezikom pričati priču». Jer Kiseonik nije dokumentaristička ilustracija problema  civilizacijskog sunovrata u duhu realizma, već poetska sublimacija.  Na probama smo glumci i ja po hiljadu puta dovodili u pitanje  sve što smo mislili da znamo o životu i pozorištu. Jer Viripajev, kao direktan potomak potrage za drugačijim pozorišnim izrazom, potomak Harmsa, Vedenskog i pozorišne avangarde, alergičan je i opire se svakom «podrazumevanju» kad je pozorište u pitanju.

gore

TANJA MANDIĆ-RIGONAT
Diplomirala režiju na FDU, u klasi Dejana Mijača. Režirala je drame: Lovely Rita T. Braša (SKC), Gospođica Julija A. Strindberga (Atelje 212), Urnebesna tragedija D. Kovačevića (Vršac), Lolita V. Nabokova (BITEF teatar), Ljubavi Džordža Vašingtona M. Gavrana (Atelje 212), Bergmanova sonata (Narodno pozorište), Talula J. Stajn (BELEF), Čovek slučajnosti J. Reza (Narodno pozorište), Sabrane priče D. Margulisa (Atelje 212), Uho, grlo, nož V. Ruden (Atelje 212), Mrtve uše O. Bogajeva (Narodno pozorište Sombor), Terasa J. HristićA (JDP), Ledeni svitac V. Radomana (Madlenianum).
Dramatizovala je roman Lolita (sa B. Maksić), priče Č. Bukovskog Đavo je bio vruć, Gogoljev roman Mrtve duše (režija Dejan Mijač), roman Dostojevskog Zli Dusi.
Autor je zbirki pesama Misterija srećnog kontrabasa i Iz života ptica.

Drama Kiseonik Ivana Viripajeva može da se dovede u vezu s postdramskim teatrom (pojam nemačkog teoretičara Lemana), koji se odlikuje ukidanjem naracije i figuracije i, što je je još važnije, emancipovanjem govora od dramske strukture. Kada bismo posegnuli za patetičnim metaforama, rekli bismo da tekst postaje govorna bujica s oštrim i nepovezanim misaono-poetskim talasima.
Jasno je da ovakva forma predstavlja ogroman izazov za inscenaciju. U predstavi nastaloj u koprodukciji Belefa i Jugoslvenskog dramskog pozorišta («zimska» premijera nedavno je održana na sceni Studio JDP-a), rediteljka Tanja Mandić-Rigonat trudila se da maksimalno razigra ovu govornu bujicu, da izgradi plastičan i metaforičan scenski jezik. U suočavanju s tim izazovom, rediteljka je krenula od koncepta prostora: sa scenografom Aleksandrom Denićem, scenu je osmislila kao neku učionicu ili sudsku salu sa klupama, što joj je pružilo osnovu za razmaštavanje odgovarajućih dramskih situacija. Tako su, dakle, pojedini delovi teksta bili smešteni u izmaštane dramske situacije kao što su nadmetanje tužioca i advokata u sudnici, dečja igra u učionici, ispovesti u stanju uduvanosti itd. ...
Ivan Medenica Žeđ za životom, Vreme, 24. XI 2005.

gore