|
|
|
|
|
|
PSEĆI VALCER
Leonid Andrejev
Reditelj: Dejan Mijač
Premijera, 06. juna 2004, Scena "Ljuba Tadić"
Predstava traje oko 1h 55' |
|
 Igraju |
| O predstavi |
| O autoru |
| O reditelju |
| Festivali i nagrade |
| Kritike |
|
Igraju:
HENRIH TILE Branislav Lečić
KARL TILE Nikola Djuričko
JELISAVETA Jelena Djokić/Jelena Ilić
ALEKSANDROV, zvani FEKLUŠA Goran Šušljik
SREĆNA ŽENA Jasmina Avramović
ANDREJ ANDREJEVIĆ TIZENHAUZEN Marko Baćović
JERMOLAJEV DMITRIJ IVANOVIĆ Slobodan Tešić
lakej IVAN Nikola Simić
Kreativni video tim:
Voda kreativnog tima: Boris Miljković
Arhitekta scene: Dejan Miljković
Direktor fotografije i dizajner svetla: Milan Tvrdišić
Komjuterska animacija: Branko Citilik
Scenograf: Vladislav Lalicki
Kostimograf. Lana Cvijanović
Kompozitor: Aleksandra Anja Djordević
Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović
Strucni saradnik za ruski jezik: Danica Ilić
Dramaturg: Marina Milivojević Madjarev
gore
|
|
O PREDSTAVI:
Glavni junak drame je bankarski službenik Henrik Tile, kojeg zatičemo u trenutku radosti, kad planira budući život, renovira stan i priprema se za venčanje. Iznenada, stiže nevestino pismo sa obaveštenjem da se udala za drugog. Od tog trenutka njegov se život menja, a dramom zavladaju teme zločina.
«Pseći valcer je najskriveniji i surovi smisao tragedije, koja poriče smisao i razumnost ljudskog postojanja. Izjednačavanje sveta i ljudi sa psićima koji plešu, koje neko vuče za kanap ili im je pokazao kocku šećera - možda je svetogrdje, ali nikako nije jednostavna i glupa nedoličnost», pisao je Andrejev: «... teško da će se naći hrabro pozorište i glumci, koji se neće bojati neizbežne propasti».
gore |
|
O AUTORU:
Leonid Nikolajević Andrejev (9/21. avgust 1871 - 12. septembar 1919) rodio se u gradu Orelu u činovničkoj porodici. Posle završetka Pravnog fakulteta Moskovskog univerziteta neko vreme bavio se advokaturom i istovremeno je saradjivao u nizu moskovskih novina u rubrici sudske reportaže i kao feljtonista. Andrejevljevi feljtoni otkrivaju kritičku usmerenost autora prema buržoasko-plemićkoj stvarnosti. Njegova uskršnja priča Bargamot i Garaska (1898) skrenula je na sebe pažnju M. Gorkog. Gorki je uveo Andrejeva u književnu grupu "Sreda", privukao ga da aktivno učestvuje u zborniku Znanije i na taj način odigrao ključnu ulogu u formiranju Andrejeva kao pisca. To nije bilo tako očigledno dok je Andrejev radio u kolotečini pisaca svakidašnjice i psihološke literature, usvajajući iskustva Čehova i Dostojevskog (Petka na vikendu, Andjelčić), L. Tolstoja (Žili-bili). Ali kad se Andrejev umetnički opredelio, bila je sve jasnija svojevrsnost njegovog puta. Pre svega to se pokazalo u težnji da iza?e van granica pisca dogadjaja iz svakodnevnog života, sociografske literature i krene prema uopšteno-filozofskom postavljanju pitanja. S druge strane, principi uopštavanja, koje je uvela simbolistička literatura, takodje ga nisu zadovoljavali, pošto su bili povezani sa odlaskom van "granica", u trancendentnost. Andrejev je tražio prikladne, slobodne forme da bi izrazio filozofiju koja se postepeno razvila kod njega. Andrejevljevo shvatanje sveta bilo je izraz krize vere u teorije napretka. Centar Andrejevljevog stvaralaštva je problem slobode i u tome se on približava Gorkom, ali Andrejevljeva logika je drugačija. Iako nije osporavao ulogu socijalnog faktora - zbog toga je i podržavao revoluciju 1905. godine, i za učešće u njoj je oko mesec dana bio u samici - iskustvo te revolucije (kao i francuskih revolucija, čiju je istoriju proučavao) dovelo ga je do skepticizma: ne do odricanja podrške revolucionarnom pokretu, nego do pesimističkog pogleda na njegovu najbližu budućnost. Tako je odnos pisca prema socijalno-političkom pokretu epohe povezan s nepriznavanjem teorije napretka, i zbog toga se problem slobode kod Andrejeva ispoljio kao lični problem svakog individualnog postojanja, koji se realizuje kroz antinomiju slobode volje i determinacije.
Dela:
Novele: Crveni Smeh, Gubernator, Hrišćani, Priča o sedmoro obešenih, Život Vasilija Fivejskog, Provalija. Ćutanje
Drame: Čovekov život, Dani našeg života, Sava, Ka zvezdama, Car Glad, Crne Maske, Anatema, Katarina Ivanovna, Ne ubij, Pseći valcer, Misao ...
Roman: Saška Žeguljov
gore |
|
O REDITELJU:
Dejan Mijač, školovao se na Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Bio stalni reditelj u Narodnom pozorištu u Tuzli, a zatim u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Pokondirena tikva Jovana St. Popovića koju je režirao 1973. godine postaje jedan od kamena-medjaša savremenog jugoslovenskog pozorišta. Predavao glumu u Dramskom studiju SNP-a i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Režira u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (Maksim Gorki Vasa Železnova, Branislav Nušić Pučina, Ljubomir Simović Putujuće pozorište Šopalović, Jovan Sterija Popović Rodoljupci, Ž.B.P. Molijer Mizantrop...) takodje režirao i na svim važnijim scenama prethodne i sadašnje Jugoslavije. Uveo niz inovacija u savremeno tumačenje Jovana Sterije Popovića i Branislava Nušića. Višestruki dobitnik najviših profesionalnih i društvenih priznanja. Živi u Beogradu, kao penzionisani univerzitetski profesor i još uvek aktivni reditelj.
Festivali i nagrade
- 50. Sterijino pozorje, Novi Sad (u cast nagradjenih)
- X Festival Iberoamerikano, Bogota, Kolumbija
gore
|
|
KRITIKE:
S uspelim postavljanjem na scenu komada Pseći valcer, jedan u našoj pozorišnoj javnosti nedovoljno priznat pisac, Leonid Andrejev, koji je, delujući uporedo s Čehovim i Gorkim, na početku prošlog stoleća preporodio rusku dramsku književnost, postižući da ona bude vodeća u ondašnjoj Evropi, konačno je i kod nas u pozorištu stekao svoje pravo mesto ... Reditelj je spajao u živo, slikovito, organsko jedinstvo realistička izražajna sredstva i jezik simbolističkog pozorišta. Simbolizmu su pripadali spajanje reči i muzike u jedinstvene, specifično pozorišne znake, efektna scenska rešenja pomoću kojih su dočaravane reke, mostovi i ulice preplavljene naletima vetra i kiše ... a predstavu je bar donekle približavao realizmu stil igre jednog izvanrednog glumačkog tima, u kojem su se funkcionalno dopunjavali fascinantna energija Branislava Lečića (Henrik), ležerna frivolnost Nikole Djurička (Karl), karakterna gluma Gorana Šušljika (Fekluša), uznemirujuća osećajnost Jelene ?okić (Jelisaveta) i smisao za satiričnu persiflažu Jasmine Ranković-Avramović (Srećna žena). Kao glavni akter u predstavi Pseći valcer, Dejan Mijač, osim što je još jednom potvrdio da je veliki majstor svog zanata, dokazao je i da je reditelj s neokoštalim senzibilitetom, spreman da usvaja sve ono što je dobro i produktivno u današnjem dramskom pozorištu.
Tragična groteska, Vladimir Stamenković, NIN, 10. jun 2004.
... Branislav Lečić kao Herik Tile upućeno, snažno, ali i nijansirano igra vuka koji ujeda, ali i biva grižen do samouništenja. Samoubistva su, najčešće, rezervisana za pesnički nastrojena bića. Ko bi tako nešto očekivao od bankarskog blagajnika? Ali i novac, ima svoju maštu i slabu tačku... Karl Tile Nikole ?urička, osoba bez iluziija i nagona ka visinama, unosi u predstavu dragocenu lakoću i ironiju kao i Srećna žena neodoljive, duboko humorne Jasmine Ranković-Avramović. Kao da su sav jad i ironija čoveka-zeca, uniženih i životom otrovanih, sažeti u Fekluši Gorana Šušljika, čini mi se, najzrelijem ostvarenju u karijeri ovog glumca. Jelena Djokić kao famozna, po sebe i druge opasna, nedostojna ali i nezbežna Jelisaveta u životu svakog čoveka - dramatična i teatralna ... Predstava bogate emotivnosti i elegantne ironije kroz koju se kao lajtmotiv provlači Disov stih: To je onaj život gde sam pao i ja.
Vukovi, zečevi i ostalo zverinje, Muharem Pervić, Politika, 10. jun 2004.
gore |
|
|
|
|
