O PISCU:
NIL LABJUT
Filmografija: Pisac/Reditelj
Oblik stvari (The Shape of Things) (2003); Posedovanje (Possession) (2002); Bolničarka Beti (Nurse Betty) (2000); Razvaljivanje: komadi poslednjih dana (bash: latterday plays) (2000); Tumble (2000); Prijatelji i susedi (Your Friends and Neighbors) (1998); U muškom društvu (In the Company of Men) (1997)
Drame
Merge (2003); The Mercy Seat (2002); The Distance From Here (2002); Oblik stvari (The Shape of Things) (2001); Razvaljivanje: komadi poslednjih dana (bash: latterday plays (1999; a.k.a. "bash: a gaggle of saints"); U muškom društvu (In the Company of Men) (1992); Lepers (adaptirano za film "Prijatelji i susedi") ….
… Ali, ova prisnost je varljiva, što jednostavno dodaje još jedan sloj Labjutovom upornom istraživanju skarednosti koja se krije i ispod najblagorodnije spoljašnjosti. Kao filmski stvaralac (U društvu muškaraca) i dramski pisac, Labjut se posebno posvećuje iskopavanju crva koji se u nama krije... On insistira da zlo nije uvek zanimljivo. Ono postoji i u najbanalnijim ljudima. Kada udjete u Labjutov izmišljeni komšiluk, bolje bi bilo da se pripazite onog dečaka rumenih obraza što stanuje do vas. Mogao bi da pomahnita i da vas ubije.
U svakoj od ovih ispovesti od jednog čina Labjut usmerava svoje likove da prirede krvavo iznenadjenje publici, što liči na izdaju, kao što i treba da liči, s obzirom na Labjutov životni stav. Ljudi mogu da žele da budu dobri, nagoveštava on, ali će uvek biti loši.
Džuli Salamon, New York Times
gore
|
KRITIKE:
Nekoliko valjanih činjenica doprineće, verujem, da jedan - barem u domaćoj repertoarskoj ponudi riskantan poduhvat - zasluženo bude prepoznat i prihvaćen kao uspešan.
U početku bi reč, i zato počnimo od teksta. Zebnja koja mi se već nekoliko godina javlja na pomen imena autora drame ''Razvaljivanje'' Nila Labjuta pokazala se neopravdanom upravo zaslugom rediteljke Ive Milošević. Sećanje na njegove mizantropske filmove ''U društvu muškaraca'', ''Prijatelji i susedi'' i nešto suvisliju ''Bolničarku Beti'' iščililo je u ovome slučaju upravo zbog očevidnog odsustva želje da se, kako to već u kurentnim inetelektualnim tokovima biva, uživa u prikazivanju ljudske patnje radi patnje same i zbog prisustva namere da se naglasak stavi na umeće stvaranja portreta ljudi sličnih nama, ali opterećenih postupcima koje - nadamo se - sebi nikada ne bismo dopustili.
Labjut se u ovom slučaju osvetljava kao stvaralac apartan u odnosu na najveći broj savremenih dramskih pisaca, baš koliko je i njegova veroispovest apartna u odnosu na veći deo čovečanstva koje je, kako činjenice govore, preovladjujuće religiozno. Upravo denominacija kojoj Labjut pripada, zvana ''Crkva Isusa Hrista Svetaca poslednjih dana'', poznatija kao Mormoni, pored toga što je unekoliko odredila autorov pogled na svet, poslužila je da se na pozornici ocrta slika društva sa striktnim pravilima i sistemom vrednosti. Putem tri monologa koje saopštavaju četiri lika u tri razdvojene ali celovite minijature, Labjut sa uspehom saopštava kako teški gresi nisu pojmovi iz oveštalih priča za lakoverne, već da ih mogu počiniti sasvim obični, čak možda simpatični ljudi, tu, iz komšiluka, kao i da čvrsti religiozni okviri sa tendencijom traganja za 'dobrim' ne mogu biti nikakva garancija za sigurnost od monstruoznih zločina. Veština Nila Labjuta je u uverljivosti pri prikazivanju lakoće sa kojom se njegovi likovi mire sa počinjenim i nepopravljivim delanjima, koje vam ovom prilikom neću otkrivati.
Ono što je važno jeste da utisak uverljivosti proističe iz same predstave, koja u jednom svetu različitom od dramatičarevog kakav je ovaj u kojem živimo, uspeva da bude prepoznatljiva bez naivnog imitiranja Amerikanaca ili plakatskog aludiranja na domaću situaciju. U scenografiji Gorčina Stojanovića koja uspelo sugeriše opuštenu atmosferu koktela, Iva Milošević sukcesivno izvodi na suočavanje sa publikom g. Nenada Pećinara, prvaka Narodnog pozorišta iz Sombora, čije je prisutvo na sceni ''Bojan Stupica'' dvojako opravdano: Pećinar je, kao prvo, vrlo dobar glumac a k tome glumačko lice uz koje beogradska publika neće moći da vezuje asocijacije na prethodne uloge, što bi inače opteretilo stepen i kvalitet iznena?enja koje nosi priča njegovog lika ''Ifigenija u Oremu''. Drugi monolog ''Jato svetaca'' - u dva glasa - izvode Jelena Stupljanin i Gordan Kičić. No, ovde je situacija obrnuta. Oboje mladih glumaca su lica poznata publici i zbog toga ih je, verujem, gospodjica Milošević - pored njihovih glumačkih kvaliteta - i odabrala. Ali, ako naivna udavača g?ice Stupljanin nije karikirana baš do krajnjih granica, g. Kičić razne aspekte svoga lika razvija do kraja, pa možda i preko toga. Naime, u vremenskom prostoru kojim suvereno vlada Kičić i brzo ali i postepeno gradi svoj lik sve dok publika ne postene svesna da o liku na sceni zna više nego lik sam. Problem se ipak nahodi u uzajamnoj potrebi publike koja prosto traži potencijale šarma koje tumač lika može da pruži i glumca koji joj efektno izlazi u susret. Konačno, ''Povratak Medeje'' posle četiri godine odsustva na beogradsku scenu izvodi g?u Tamaru Vučković u svom do sada najboljem izdanju. Rezigniranost njene ''junakinje'' pomešana sa čudnim, zastrašujućim trijumfom čini se, s pravom, kulminacijom predstave na mestu kojem i pripada - na samom kraju, posle kojeg ostaje utisak da je Nil Labjut ostvario ono ka čemu je težio: pisanju korelata antičke drame svesno lišenog osnovnog elementa koji je krasio uzor - čvrstog sistema društvenih vrednosti i božanskog uredjenja sveta kome korporativni i fleksibilni kapitalizam služi kao sardonična karikatura.
Na kraju, ali ne po značaju, slede i pohvale odličnom prevodu Marije Stojanović, kostimima Borisa Čakširana koji se vešto igra sa ''Info topovskom'' uniformnošću mormonskog modnog stila i tačno naglašenoj muzici Vladimira Pejkovića, što je zajedno pružilo priliku onome na čemu pozorište u suštini i treba da se gradi: preciznoj, sugestivnoj i inteligentnoj igri glumaca.
Boško Milin, Radio B 92, petak, 18. jun 2004.
gore
|
Igraju
