01. јануар 2021.

ДУШАН ЈОВАНОВИЋ (1939-2021)

ПРОЧИТАЈТЕ ВИШЕ
Подели:

У Словенији је данас, 1. јануара, умро велики југословенски и словеначки драмски писац и позоришни редитељ Душан Јовановић. Родио се у Београду 1939. Са мајком и очухом се 1952. преселио у Словенију и тамо завршио студије енглеског и француског језика, а потом и режије на љубљанској Академији за позориште, радио, филм и телевизију.

Својом уметношћу и животом испуњеним стваралаштвом, непрекидно је и снажно утицао на културу не само словеначког, већ и читавог нашег поднебља, режирајући на десетине представа у свим значајним театарским центрима, освајајући с многима од њих најважније фестивалске награде, оснивајући и водећи нова, авангардна позоришта, радећи као уметнички директор Словенског младинског гледалишча, предајући режију на љубљанској позоришној Академији, пишући прозу, есеје и чланке. Као најдрагоценији део његовог рада остаје, међутим, близу тридесет драма које је написао, међу њима и дела као што су Лудаци (1968), Играјте тумор у глави и загађење ваздуха (1971), Живот провинцијских плејбоја после другог светског рата (1972), Ослобођење Скопља (1977), Карамазови (1980), Војна тајна (1983), Виктор или Дан младости (1989), Антигона (1996), Егзибициониста (2001).

Душан Јовановић је режирао три представе у Југословенском драмском позоришту: праизведбу Балканског шпијуна Душана Ковачевића (1983); представу Молијер, још један живот Булгакова, Молијера, Јовановића (2003) и Хамлета Вилијама Шекспира (2005).

Као фрагмент представе Југословенског драмског позоришта Рођени у YU (2010) изведена је – под насловом Прича о Душану – мала адаптација Јовановићевог есеја из деведесетих, Kaj sem zdaj? – Skica za avtobiografijo.

Године 2015, у Студију ЈДП одржао је мастер клас под насловом Мајсторско писмо: Вече са Душаном Јовановићем.

Југословенско драмско позориште се с тугом опрашта с Душаном Јовановићем, једним од последњих истинских великана наше културе.


Почетком сезоне 2010/11, припремајући представу Рођени у YU у Југословенском драмском позоришту, редитељ Дино Мустафић позвао је неке од наших најзначајнијих драмских писаца да на основу својих сећања напишу и пошаљу кратке сцене или монологе који би потом постали делови текста и фрагменти саме представе. Уместо тога, од Душана Јовановића смо, као одговор на овај позив, добили његов есеј који је 1993. године објављен под насловом Kaj ssem zdaj? – Skica za avtobiografijo. Одломци из Јовановићевог есеја су, под насловом Прича о Душану, уз учешче свих десет глумаца, а у преводу Маје Ђукановић постављени на сцену као део представе Рођени у YU.

 

ПРИЧА О ДУШАНУ

Прича о Душану, или…

… Шта сам  сада?

Ана Хрисафиду, Гркиња из Атине, и њен муж Риста Јовановић, Србин из села Скуланово код Липљна на Косову, службени преводилац српског конзулата у Истанбулу, добили су близанце Светозара и Љубомира…

Љубомир се 1939. године, непосредно пред избијање Другог светског рата, ожени Емилијом Гебор, ћерком машиновође Фердинанда из Осијека и Марије Зеленко, немачко-хрватског порекла, девојачко презиме Штикл…

На Пашином брду у Београду, младом брачном пару роди се мушко дете Душан. По окупацији Београда, немачка војска хапси особље југословенске новинске агенције Авала и један њихов део шаље у Солун. С њима на пут мора и радио-телеграфиста Љубомир.

Породица се расипа, и Душан већи део рата проводи с Баком Аном по склоништима и подрумима, неко време у Скопљу код тетке Зоре, удате за Македонца Георгија Потевског. О том искуству Душан је касније написао драму.

Године 1945. долази до разлаза међу Душановим родитељима. Мајка Емилија се удаје за Македонца Петровића, богатог трговца, али нажалост и страсног коцкара (који се касније обесио јер је банкротирао), отац Љубомир се пак жени Словенком Павлом Травен из Љубљане, Трново. Године 1948 Павлиног брата Цирила ухапсе (информбиро!) и конфинирају на Голи оток, злогласни концентрациони логор за политичке непријатеље. Душан је и о томе написао драму.

Душан тако доби две сестре: Марту (плавушу, рођену године 1950 у Београду, крштену у православној цркви), и Даринку (тамнокосу, рођену 1952 у Љубљани, крштену у римокатоличкој цркви.

Душан се прво заљубио у Елизабет Тејлор (његова баба с мајчине стране имала је у Осијеку кројачки салон), касније у Мајду Ажман и коначно у Виду Зеи. Видина мама Цвета (чешко-словеначког порекла, девојачко презиме Пивко), рођена је у Марибору, а отац Мирослав у Трсту.

Тридесетог децембра 1964. године, Вида и Душан регистровали су се у Љубљани. 16. јануара 1965, два месеца превремено, родио им се син Саша. Пролеће 1965. Душан с породицом проводи у истарском приморском летовалишту Ровињу. Др Зеи тамо има малу камену кућу на самом рту под црквом, тик уз обалу, у којој Душан пише роман.

У јесен године 1965, Душан мора на служење војног рока у Бања Луку, главни град Босанске Крајине. Саша и Вида су за то време код Видиних родитеља у Африци. Др Зеи шаље Душану фотографије голих црнкиња. Овај их с војницима мења за ситне услуге: чишћење пушке, ципела, ноћна дежурства…

Због тих фотографија и неких писама из иностранства, а највероватније пак због досијеа у Удби, позван је на саслушање код официра КОС-а, непрекидно га облећу провокатори, али некако успева да избегне све компликације, осим оних које су биле последица пијанчења. Добро се упознао с историјском позадином спора међу Муслиманима, Србима и Хрватима, дао крв и срећно се вратио кући.

У Љубљани, Вида, Душан и Саша спавају у једној соби у улици Старе правде 3. У соби до њих станују Видина сестра Лада и њен муж Ладо (чија је мајка Хилда такође Немица). Кућа је непрекидно пуна гостију. Слушају се Битлси, расправља о уметности и пева…

Стан је тај био некако судбоносан за све који су у њему водили љубав. Сви брачни парови који су ту преспавали, касније су се развели. Миро и Цвета (Видини родитељи), Ладо и Лада, Вишња (сликарка која је изјавила: ?Дубровник је пун мужева и педера!?) и Љубиша  (који је тада је у позоришту режирао Мирка Ковача, возио фризираног абарта и сакупљао податке о тајном животу Јосипа Броза), Милена и Радко (глумци), Вида и Душан…

За разлику од ове, нова кућа у Бохињској Бели (сасвим близу Бледа), за сада се не може похвалити таквом историјом. Изградила ју је Милена (њена мајка Елизабета, партизанка, комунисткиња која иде у цркву, родом је из Бохињске Беле, отац Миленко родио се у Добоју у Босни). Ту су преноћили многи парови. Неки су се разишли, неки не. Ту се, све до Елизабетине смрти 1991 године, пила домаћа воћна ракија коју је она лично пекла. Лековитост овог пића могу да потврде бројни пријатељи и посетиоци.

У Бохињској Бели, у тој кући с бројем 103А, на чистом ваздуху, од 6. маја 1981. мање-више мирно спава Маша Јовановић, Сашина полусестра, ћерка Милене и Душана. Једног дана се сва у сузама вратила из школе кући и питала Милену да ли је истина да је њен отац Србин. Истина је, рекла је Милена, и не само то, и ја сам полу-Босанка. О, рече Маша, сад и то! Као да је знала шта се спрема!

—————–

Душан је радио у Љубљани, Марибору, Цељу, Новој Горици (Словенија), али и у Загребу, Дубровнику (Хрватска), Сарајеву, Зеници (Босна), Београду, Суботици и Новом Саду (Србија). Државе у којој се све то догађало више нема, оне у којој би то могло да се догоди, можда никад више неће бити.

Душан се сада пита…

Душан се пита…

Шта сам сада?

Шта сам ја сада?

Шта сам…

… сада?

Шта….

сам ја  сад?

Шта сам…

сад?

..