Данас се навршава пола века од смрти оснивача и управника Југословенског драмског позоришта Бојана Ступице. Тим поводом, у ситуацији када тај дан не можемо да обележимо у ЈДП-у, на Youtube каналу ЈДПтв поставићемо дводелну документарну емисију МЕЂУ НАМА: БОЈАН СТУПИЦА аутора Феликса Пашћа. Снимак емитујемо захваљујући љубазности РТС-а. Емисија ће бити на Youtube каналу ЈДПтв до 29. маја а истог дана, на каналу РТС Трезор (ртспланета.рс) у 22.30 биће емитован први део ове емисије док ће други, гледаоци РТС-а моћи да погледају сутрадан, 30. маја, такође у 22.30.
БОЈАН СТУПИЦА
(Љубљана, 1. август 1910 – Београд, 22. мај 1970)
БОЈАН СТУПИЦА, једна од најсјајнијих фигура наше културе, човек раскошног дара ког је целог дао позоришту, по основном образовању, био је архитекта, а остао је упамћен као сценограф, редитељ, оснивач, градитељ и управник позоришта, глумац.
На другој години студија упознао је Саву Северову, глумицу и будућу супругу и одлучио да се потпуно посвети театру. Путовао је 1929–1931. у Италију, Немачку, Аустрију и Швајцарску, посећивао позоришта и пратио процес проба, тако да је постао одличан познавалац савремених тенденција. Пре Другог свдетског рата, ангажован је, заједно са супругом, у Народном позоришту у Марибору, у два наврата, као и Народном позоришту у Скопљу и Новосадско-осјечком позоришту. Године 1935, прелазе у СНГ у Љубљани, где остају три године. У том периоду, Ступица путује у Праг да се упозна с чешким позориштем. Следи врхунац предратне каријере, ангажман у београдском Народном позоришту. Бојан Ступица је избио у ред најзапаженијих и најмодернијих младих редитеља у целој Југославији. Био је левичар и сарадник у акцијама Комунистичке партије. Ухапшен је 1942. и послан у логор Гонарос. Био је мучен и тешко се разболео, а посебно му је страдала кичма. Пуштен је тек по капитулацији фашистичке Италије 1943.
По ослобођењу, позван је за помоћника управника Драме СНГ у Љубљани. У пролеће 1946. био је на студијском боравку у СССР, где се посебно заинтересовао за рад и устројство МХАТ-а , где је и дошао на идеју да би Југославији требало једно позориште налик на МХАТ Станиславског. Своју замисао претворио је у елаборат за Комитет за уметност и културу: Елаборат о Централном театру ФНРЈ (11. новембра 1946). То је био зачетак Југословенског драмског позоришта.
Ново позориште отворено је 3. априла 1948. његовом режијом представе Краљ Бетајнове Ивана Цанкара. Уследиле су и премијере Чеховљевог Ујка Вање и Голдонијевих Рибарских свађа. У ЈДП-у је упознао своју другу животну сапутницу, Миру (Тодоровић) Ступицу. Бојанова поставка Држићевог Дунда Мароја с Миром Ступицом као Петруњелом одушевљавала је публику што у Београду, што по Југославији на бројним гостовањима, а с овом представом Југославија је отворила себи пут на Запад. Прво гостовање било је у Паризу, 1954, на Првом међународном позоришном фестивалу. Ова представа је пропутовала Европом уздуж и попреко (Беч, Будимпешта, Варшава, Вроцлав, Познањ, Москва, Лењинград, Кијев, Венеција).
И поред великих уметничких домета, због неслагања с тадашњом кутурном елитом, Бојан и Мира Ступица напустили су ЈДП и Београд. Ангажман су одмах добили у ХНК у Загребу 1955.
Испоставило се да је њиховим доласком, за две године, ХНК преображен у једну модерну позоришну средину. ХНК је гостовао широм земље и њихов ансамбл избио је у први план интересовања јавности. У том периоду, Ступица је режирао и два филма, Јара господа (1953) у ком је играо главну улогу, и У мрежи (1956).
Од почетка сезоне 1957/58, Бојан и Мира Ступица поново су у ЈДП-у, али свега две сезоне, па потом поново у Народном позоришту. У Бојановом животу година 1959. била је посебно важна. Осим што је много режирао, преузео је уметничко руководство у Атељеу 212 и потпуно га реорганизовао, а затим и пројектовао нову зграду (отворена је 20. децембра 1964).
На молбу истакнутих уметника Југословенског драмског позоришта, 29. марта 1968. по трећи пут је стао на чело ове куће. Још једном је реорганизовао рад позоришта и обновио глумачки ансамбл тако што је ангажовао две глумачке класе с Академије. Ове глумце штампа је прозвала Бојановим бебама. После политичке забране представе Кад су цветале тикве, здравље му је нагло попустило. Кратко је боловао, а смрт га је однела у 60. години. Режирао је 116 представа у земљи и 14 у иностранству. Креирао је сценографије за своје и представе других редитеља, а некад је радио и нацрте костима. Пројектовао је позоришне зграде Атељеа 212 и Новог театра, који је по његовој смрти назван Театар „Бојан Ступица“, а учествовао је у адаптацији зграде Југословенског драмског позоришта. Био је професор глуме и режије у Љубљани, Београду и Загребу.
Данас се његовим именом зове награда за позоришну режију, коју додељује Удружење драмских уметника Србије од 1971.