05. април 2022.

ПРЕМИНУО ДЕЈАН МИЈАЧ

ПРОЧИТАЈТЕ ВИШЕ
Фото: Жељко Јовановић
Подели:

Данас је у Београду преминуо један од најзначајнијих домаћих позоришних редитеља Дејан Мијач. Комеморација ће бити одржана у Југословнеском драмском позоришту. Време комеморације и сахране објавићемо накнадно.

Дејан Мијач је рођен у Бијељини 1934, у свештеничкој породици. По завршеној гимназији у Ваљеву, уписао је студије југословенске књижевности на Филозофском факултету у Београду, а затим и позоришну и радио режију на Позоришној академији, у класи Вјекослава Афрића. По завршетку студија, 1957. добио је ангажман у Народном позоришту у Тузли. За четири сезоне у Тузли поставио је на десетине представа и, премда ово позориште није било жижа позоришног живота Југославије, његов рад се прочуо па је уследио позив славног управника Милоша Хаџића да пређе у Српско народно позориште у Новом Саду, у коме је као кућни редитељ, у наредних тринаест година, режирао низ запажених представа класичног и савременог репертоара, а његова прекретничка режија била је Покондирена тиква Јована Стерије Поповића 1973. године која је представљала радикалан заокрет у односу на дотадашња традиционална тумачења овог српског класика. Систематично је наставио да се бави Стеријом током целог живота и режирао и друге његове драме: Джандрљиви муж (СНП, 1962), Женидба и удадба (Народно позориште Сомбор, 1975), Кир Јања (Удружење филмских уметника Србије, 1978), Лажа и паралажа (Књажевско-српски театар, 1980), Наход Симеон (ЈДП, 1981), Родољупци (ЈДП, 1986. и поново 2003). Бавио се глумачким педагошким радом у Новом Саду, при Драмском студију СНП-а, а потом прешао на Катедру за позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду. Остао је на Факултету до пензије.

Режије Васе Железнове, Горког, и Нушићеве Пучине, биле су његови први радови у ЈДП-у, у којем је, иако никад није био стално запослен, с пуним правом  сматран кућним редитељем. Попут новосадске Покондирене тикве, и Пучина је била даљњи искорак у тумачењу домаћих класичних дела, и остала једном од трајних чињеница савременог српског театра. Са доласком Јована Ћирилова на место управника ЈДП-а, Мијач је остварио континуитет својих великих редитељских домета, попут праизведбе Симовићевог Путујућег позоришта Шопаловић и прве верзије Стеријиних Родољубаца. Премда никад није био на челу неке институције, његов ауторитет био је широко признат и он је увек радо позиван да режира у позориштима Атеље 212, Град театар Будва, Звездара театар, Театар Култ, Позориште „Бошко Буха“, Народно позориште Ниш, НП Сомбор, НП у Београду, НП Сарајево, Београдско драмско позориште, Казалиште Јазавац у Загребу, ХНК Сплит, ХНК Ријека, Позориште „Јоаким Вујић“.

Глумци су волели да раде са Мијачем јер је он кроз глумце умео да спроведе своје идеје на начин да су и споредне улоге постајале видљиве и учествовале у значењу представе. Умео је да ангажује ансамбл, да у глумцу потакне оно најбоље што има да подари, премда је Мијач био познат и као строг и захтеван редитељ.

Дејан Мијач је умео да одабере прави комад за дати друштвени тренутак, али је представа Голубњача Јована Радуловића (1951–2018) у Српском народном позоришту, 1982. изазвала тако јак одијум у владајућим круговима КП Војводине да је дошло до забране представе. Храбрим чином редитеља и глумаца представа је успела да преживи забрану тако што је пресељена у Београд, 1983, где је одиграна чак 250 пута пред пуним гледалиштем Студентског културног центра. Гостовала је и на обновљеном фестивалу Алпе-Адриа у Словенији. Мијач је поставио представу Мрешћење шарана Александра Поповића (1929–1996) којом је отворен Звездара театар, 1984. Године 1987. поставио је провокативну драму Слободана Селенића Ружење народа у два дела у Југословенском драмском.

Радећи низ комада Биљане Србљановић, чије је три драме премијерно поставио (Америка II део, Атеље 212, 2003), Скакавци (ЈДП, 2005), Барбело, о псима и деци (ЈДП, 2007), Мијач је значајно допринео њеном списатељском стасавању у једну од водећих европских драмских ауторица. И поред многих позива, Мијач је одлучио да се повуче из активног позоришног живота 2011, а за своју последњу тестаментарну режију одабрао је Југословенско драмско позориште и Чеховљев комад Вишњик.