Југословенско драмско позориште отворено је 3. априла 1948. премијером представе Краљ Бетајнове, у режији Бојана Ступице. Прошло је од тада седамдесет година и Цанкарева драма – прича о згртању иметка без обазирања на људске и божје законе, о преварама и злочинима на којима се граде мале приватне империје, о лицемерју и поткупљивости цркве, о застрашеној и заслепљеној заједници која је спремна да прихвати неправду и лаж, о немоћи индивидуалних побуњеничких заноса – и даље нас, сада у режији Милана Нешковића, дотиче и узнемирава својом суровом истинитошћу и дубином.

Представа је гостовала у Прешерновом позоришту у Крању на Недељи словеначке драмеи и у СНГ Драми у Љубљани, а Ненад Јездић је за овенчан Априлском наградом града Београда.