Јагош Марковић, један од водећих српских редитеља, поставио је на сцену последње Молијерово дело, Уображеног болесника, којим је овај класик књижевности и сцене дефинисао свој коначни однос према конзервативизму, надриучењаштву и шарлатанству, али пре свега, према друштву и његовим тужним породицама које пате од похлепе и себичлука. Бољка од које пати главни јунак ове драме не лечи се лако, а прети да буде погубна за целу породицу.

Молијерова критика савремене медицинске науке заснована је на уверењу да је начин на који људска ‘машина’ функционише и даље мистерија. Међутим, као и Молијер, Јагош Марковић открива и бољке друге врсте, оне које се јављају у телу друштва. Њихова сценска дијагноза незналаштва изазива смех, али је и истински благотворна и лековита. Комедија мора да ради на томе да поново присвоји терапеутску друштвену функцију.

Ова представа означила је прво гостовање неког позоришта из Србије у Кини, учествујући прво на Интернационалном позоришном фестивалу Пекиншког народног уметничког позоришта, а потом на Првом интернационалном фестивалу комедије у Шангају. Такође је изведена у ХНК у Загребу и СНП у Новом Саду.