01. Januar 2021.

DUŠAN JOVANOVIĆ (1939-2021)

PROČITAJTE VIŠE
Podeli:

U Sloveniji je danas, 1. januara, umro veliki jugoslovenski i slovenački dramski pisac i pozorišni reditelj Dušan Jovanović. Rodio se u Beogradu 1939. Sa majkom i očuhom se 1952. preselio u Sloveniju i tamo završio studije engleskog i francuskog jezika, a potom i režije na ljubljanskoj Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju.

Svojom umetnošću i životom ispunjenim stvaralaštvom, neprekidno je i snažno uticao na kulturu ne samo slovenačkog, već i čitavog našeg podneblja, režirajući na desetine predstava u svim značajnim teatarskim centrima, osvajajući s mnogima od njih najvažnije festivalske nagrade, osnivajući i vodeći nova, avangardna pozorišta, radeći kao umetnički direktor Slovenskog mladinskog gledališča, predajući režiju na ljubljanskoj pozorišnoj Akademiji, pišući prozu, eseje I članke. Kao najdragoceniji deo njegovog rada ostaje, međutim, blizu trideset drama koje je napisao, među njima i dela kao što su Ludaci (1968), Igrajte tumor u glavi I zagađenje vazduha (1971), Život provincijskih plejboja posle drugog svetskog rata (1972), Oslobođenje Skoplja (1977), Karamazovi (1980), Vojna tajna (1983), Viktor ili Dan mladosti (1989), Antigona (1996), Egzibicionista (2001).

Dušan Jovanović je režirao tri predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu: praizvedbu Balkanskog Špijuna Dušana Kovačevića (1983); predstavu Molijer, još jedan život Bulgakova, Molijera, Jovanovića (2003) I Hamleta Vilijama Šekspira (2005).

Kao fragment predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta Rođeni u YU (2010) izvedena je – pod naslovom Priča o Dušanu – mala adaptacija Jovanovićevog eseja iz devedesetih, Kaj sem zdaj? – Skica za avtobiografijo.

Godine 2015, u Studiju JDP održao je master klas pod naslovom Majstorsko pismo: Veče sa Dušanom Jovanovićem.

Jugoslovensko dramsko pozorište se s tugom oprašta s Dušanom Jovanovićem, jednim od poslednjih istinskih velikana naše kulture.

 


Početkom sezone 2010/11, pripremajući predstavu Rođeni u YU u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, reditelj Dino Mustafić pozvao je neke od naših najznačajnijih dramskih pisaca da na osnovu svojih sećanja napišu i pošalju kratke scene ili monologe koji bi potom postali  delovi teksta i fragmenti same predstave. Umesto toga, od Dušana Jovanovića smo, kao odgovor na ovaj poziv, dobili njegov esej koji je 1993. godine objavljen pod naslovom Kaj sem zdaj? – Skica za avtobiografijo. Odlomci iz Jovanovićevog eseja su, pod naslovom Priča o Dušanu, uz učešče svih deset glumaca, a u prevodu Maje Đukanović postavljeni na scenu kao deo predstave Rođeni u YU.

PRIČA O DUŠANU

Priča o Dušanu, ili…

… Šta sam sada?

Ana Hrisafidu, Grkinja iz Atine, i njen muž Rista Jovanović, Srbin iz sela Skulanovo kod Lipljna na Kosovu, službeni prevodilac srpskog konzulata u Istanbulu, dobili su blizance Svetozara i Ljubomira…

Ljubomir se 1939. godine, neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, oženi Emilijom Gebor, ćerkom mašinovođe Ferdinanda iz Osijeka i Marije Zelenko, nemačko-hrvatskog porekla, devojačko prezime Štikl…

Na Pašinom brdu u Beogradu, mladom bračnom paru rodi se muško dete Dušan. Po okupaciji Beograda, nemačka vojska hapsi osoblje jugoslovenske novinske agencije Avala i jedan njihov deo šalje u Solun. S njima na put mora i radio-telegrafista Ljubomir.

Porodica se rasipa, i Dušan veći deo rata provodi s Bakom Anom po skloništima i podrumima, neko vreme u Skoplju kod tetke Zore, udate za Makedonca Georgija Potevskog. O tom iskustvu Dušan je kasnije napisao dramu.

 Godine 1945. dolazi do razlaza među Dušanovim roditeljima. Majka Emilija se udaje za Makedonca Petrovića, bogatog trgovca, ali nažalost I strasnog kockara (koji se kasnije obesio jer je bankrotirao), otac Ljubomir se pak ženi Slovenkom Pavlom Traven iz Ljubljane, Trnovo. Godine 1948 Pavlinog brata Cirila uhapse (informbiro!) i konfiniraju na Goli otok, zloglasni koncentracioni logor za političke neprijatelje. Dušan je i o tome napisao dramu.

Dušan tako dobi dve sestre: Martu (plavušu, rođenu godine 1950 u Beogradu, krštenu u pravoslavnoj crkvi), i Darinku (tamnokosu, rođenu 1952 u Ljubljani, krštenu u rimokatoličkoj crkvi.

Dušan se prvo zaljubio u Elizabet Tejlor (njegova baba s majčine strane imala je u Osijeku krojački salon), kasnije u Majdu Ažman i konačno u Vidu Zei. Vidina mama Cveta (češko-slovenačkog porekla, devojačko prezime Pivko), rođena je u Mariboru, a otac Miroslav u Trstu.

Tridesetog decembra 1964. godine, Vida i Dušan registrovali su se u Ljubljani. 16. januara 1965, dva meseca prevremeno, rodio im se sin Saša. Proleće 1965. Dušan s porodicom provodi u istarskom primorskom letovalištu Rovinju. Dr Zei tamo ima malu kamenu kuću na samom rtu pod crkvom, tik uz obalu, u kojoj Dušan piše roman.

U jesen godine 1965, Dušan mora na služenje vojnog roka u Banja Luku, glavni grad Bosanske Krajine. Saša i Vida su za to vreme kod Vidinih roditelja u Africi. Dr Zei šalje Dušanu fotografije golih crnkinja. Ovaj ih s vojnicima menja za sitne usluge: čišćenje puške, cipela, noćna dežurstva…

Zbog tih fotografija i nekih pisama iz inostranstva, a najverovatnije pak zbog dosijea u Udbi, pozvan je na saslušanje kod oficira KOS-a, neprekidno ga obleću provokatori, ali nekako uspeva da izbegne sve komplikacije, osim onih koje su bile posledica pijančenja. Dobro se upoznao s istorijskom pozadinom spora među Muslimanima, Srbima i Hrvatima, dao krv i srećno se vratio kući.

 U Ljubljani, Vida, Dušan i Saša spavaju u jednoj sobi u ulici Stare pravde 3. U sobi do njih stanuju Vidina sestra Lada i njen muž Lado (čija je majka Hilda takođe Nemica). Kuća je neprekidno puna gostiju. Slušaju se Bitlsi, raspravlja o umetnosti i peva…

 Stan je taj bio nekako sudbonosan za sve koji su u njemu vodili ljubav. Svi bračni parovi koji su tu prespavali, kasnije su se razveli. Miro i Cveta (Vidini roditelji), Lado i Lada, Višnja (slikarka koja je izjavila: Dubrovnik je pun muževa i pedera!?) i Ljubiša (koji je tada je u pozorištu režirao Mirka Kovača, vozio friziranog abarta i sakupljao podatke o tajnom životu Josipa Broza), Milena i Radko (glumci), Vida i Dušan…

Za razliku od ove, nova kuća u Bohinjskoj Beli (sasvim blizu Bleda), za sada se ne može pohvaliti takvom istorijom. Izgradila ju je Milena (njena majka Elizabeta, partizanka, komunistkinja koja ide u crkvu, rodom je iz Bohinjske Bele, otac Milenko rodio se u Doboju u Bosni). Tu su prenoćili mnogi parovi. Neki su se razišli, neki ne. Tu se, sve do Elizabetine smrti 1991 godine, pila domaća voćna rakija koju je ona lično pekla. Lekovitost ovog pića mogu da potvrde brojni prijatelji i posetioci.

U Bohinjskoj Beli, u toj kući s brojem 103A, na čistom vazduhu, od 6. maja 1981. manje-više mirno spava Maša Jovanović, Sašina polusestra, ćerka Milene i Dušana. Jednog dana se sva u suzama vratila iz škole kući i pitala Milenu da li je istina da je njen otac Srbin. Istina je, rekla je Milena, i ne samo to, i ja sam polu-Bosanka. O, reče Maša, sad i to! Kao da je znala ?ta se sprema! 

—————–

 Dušan je radio u Ljubljani, Mariboru, Celju, Novoj Gorici (Slovenija), ali i u Zagrebu, Dubrovniku (Hrvatska), Sarajevu, Zenici (Bosna), Beogradu, Subotici i Novom Sadu (Srbija). Države u kojoj se sve to događalo više nema, one u kojoj bi to moglo da se dogodi, možda nikad više neće biti.

Dušan se sada pita…

 Dušan se pita…

 Šta sam sada?

 Šta sam ja sada?

Šta sam… 

 … sada?

 Šta…. 

…sam ja sad?

 Šta sam…

 ..sad?

  ..

..