РЕЧ ПИСЦА
Нисмо ли ми само сенке наших предака?
Носимо ли грех неког чукундеде, муку прабабе, забрањену љубав деде и зебњу мајке, па са свим тим измешаним осећањима покушавамо да живимо овај живот, већ обележени туђим?
И где престају преци, а почињемо ми?
Милентијева 14/2 је измишљена прича, али настала на не баш срећним сећањима, деценијама скривеним успоменама, никада до краја испричаним тугама, па и срећама (као да ће нам их неко украсти, па стискамо усне и у радости). Настала је као исповест двоје тајнама истрошених људи, јер тајне су тешке за ношење и доносе бол и ономе ко их скрива и ономе ко их открива.
И онда се запитамо, има ли измишљених прича. Или се све већ десило, само чека некога да то и запише.
И када престаје прошлост, а креће будућност?
И где престајемо ми, а почињу наша деца?
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Позоришни комад је најуспелији онда кад не можемо да се лако и безусловно определимо ко је у праву од протагониста драмског сукоба, кад је посреди емотивно-мисаона клацкалица ликова једнаке људске тежине.
Баш такав је ово комад.
Зато нам је било узбудљиво да га радимо: ни ми сами немамо право казати ко је овде Победник, а ко Поражени.
Уосталом, кад бисмо имали тај одговор, не би имало смисла бактати се овом причом. Она је баш стога лепа и тачна.
И то је, верујем, један од главних задатака театра – ако театар уопште треба да има некакве задатке – да нас подсети на нашу несавршеност и пружи нам утеху због ње.
Горчин Стојановић
- Ивана Недовић Госпођа Радмила Милодраговић

-
Небојша Љубишић
Друг Светозар Радовић

