Прошла је година, а и даље је несхватљиво: Бранко Цвејић, наш Цвеја, неће, ево већ другу сезону, играти ни у Југословенском драмском, ни у другим театрима, нећемо се сретати на снимањима, у салону позоришта, у ресторанима, нико неће рећи – е, баш видех Цвеју на Брачу.
Свој позоришни, глумачки и „управљачки“ век, Цвеја је провео у свом ЈДП- у, а уистину је његов био цео позоришни Београд и сва она театарска територија коју сада зовемо „ови простори“. Био је увек код куће, и тамо где није био домаћин. То је одлика добрих људи, вољених људи. Био је увек тамо где је требало бити, на правој позоришној и људској страни. Радио је увек за друге, знајући да тако ради за ону, већ одавно заборављену сврху – за добробит заједнице. Ако је грешио, умео је то да призна, да затражи опроштај и да га добије. Ако је поступао – а тако беше у највећем броју случајева – исправно, није парадирао тим позоришним и људским победама.
Господин Бранко Цвејић био је Београђанин у најбољем и најчистијем смислу тог важног, а заборављеног појма. Сећамо га се с поносом, радосни што смо га познавали и радили с њим, тужни што оно несхватљиво ипак јесте чињеница.