Prošla je godina, a i dalje je neshvatljivo: Branko Cvejić, naš Cveja, neće, evo već drugu sezonu, igrati ni u Jugoslovenskom dramskom, ni u drugim teatrima, nećemo se sretati na snimanjima, u salonu pozorišta, u restoranima, niko neće reći – e, baš videh Cveju na Braču.
Svoj pozorišni, glumački i „upravljački“ vek, Cveja je proveo u svom JDP- u, a uistinu je njegov bio ceo pozorišni Beograd i sva ona teatarska teritorija koju sada zovemo „ovi prostori“. Bio je uvek kod kuće, i tamo gde nije bio domaćin. To je odlika dobrih ljudi, voljenih ljudi. Bio je uvek tamo gde je trebalo biti, na pravoj pozorišnoj i ljudskoj strani. Radio je uvek za druge, znajući da tako radi za onu, već odavno zaboravljenu svrhu – za dobrobit zajednice. Ako je grešio, umeo je to da prizna, da zatraži oproštaj i da ga dobije. Ako je postupao – a tako beše u najvećem broju slučajeva – ispravno, nije paradirao tim pozorišnim i ljudskim pobedama.
Gospodin Branko Cvejić bio je Beograđanin u najboljem i najčistijem smislu tog važnog, a zaboravljenog pojma. Sećamo ga se s ponosom, radosni što smo ga poznavali i radili s njim, tužni što ono neshvatljivo ipak jeste činjenica.