ИВА МИЛОШЕВИЋ О ПРЕДСТАВИ: У Много буке ни око чега налазим копчу са нашим временом, на првом месту, када је реч о околишању око љубави, свесном и несвесном, појединачној или удруженој тежњи за компликовањем остварења љубавног односа. Питам се да ли данас у човеку преовлађују страх, цинизам, одустајање од потраге за љубављу, уместо сна и вере у њу. Нарочито ме растужује утисак који сам стекла када су у питању млади људи, који су у годинама када институција брака може постати опсесија или пак изазивати велику одбојност. Не могу да се отмем дојму да потрошачки свет гуши отвореност бића према оној правој, спонтаној, бесрамно романтичној љубави коју каналише природа, а не цивилизацијски канони. Чини ми се да је данашњи човек постао овистан о брзој и континуираној потрошњи искустава, доживљаја и размене са другим бићима. Исхитрено одбацујемо другог, као изношен комад гардеробе, криво уврени да смо упознали и примили све што он има да понуди. Склонији смо да се препустимо некаквом безбедном плутању кроз опрезне и оскудне емотивне размене, без свеобухватног заноса. У овој, данашњој глобалној култури саможивости, самоокренутости и нарцисоидности, људи своју фрагилност и чежњу за романтичним искуствима почињу све чешће да крију од других, затомљују дубоко у себи, претварајући се тако у некакве јежеве које је немогуће нежно помиловати. А чини ми се да све то проистиче из чињенице да је љубав нешто неизвесно, својеврсна зона ризика, а при том је она, парадоксално, највећи извор живота.