Baveći se večnim temama međuljudskih odnosa u pozorištu, u prostoru istovremene razmene najintimnijih pojedinosti i surove činjenice postojanja jasne hijerahije u javnom poslu ovisnom o uspehu pojedinca, Harvud nas suočava sa onim graničnim situacijama u kojima se taština i njeno preterano ispoljavanje ili pomalo licemerno zatomljavanje dotiču krupne savremene i svevremene teme dominacije i potčinjenosti, jarko prisutne i bolno vidljive u globalnoj svakodnevici današnjeg društva. Tajna uspeha ovog komada počiva u obilju humora koji nije tek začin dramskim situacijama, nego sama suština života u pozorištu, ali i svojevrsnog „pozorišta u životu“. Ratne okolnosti i stalno prisustvo Šekspirove senke nad rukavcima pozorišne radnje, čine „Garderobera“ ne samo odom teatru, nego ovu priču uzdižu na nivo egzistencijalne istine o ljudskoj trošnosti.