Danas nas je napustio veliki srpski pesnik i dramatičar, Ljubomir Ljuba Simović. Duboki trag koji je ostavio u našem pesništvu i dramskom stvaralaštvu, našoj kulturi i društvu u celini, nemerljiv je uobičajenim merilima. Simovićevo delo, baš kao i javni angažman, predstavljaju jedan od najznačajnijih doprinosa razvoju srpske kulture i društva u drugoj polovini dvadesetog i početku dvadesetprvog veka. Jugoslovensko dramsko pozorište ponosno je na činjenicu da su dve njegove drame na našem sadašnjem repertoaru – Putujuće pozorište Šopalović i Čudo u Šarganu, obe u režiji Jagoša Markovića – i da su među našim najgledanijim predstavama, baš kao što smo ponosni i na praizvedbu Putujućeg pozorišta Šopalović, jednu od naših najboljih i najvoljenijih predstava u istoriji kuće i jednoj od dve najbolje predstave reditelja, Dejana Mijača, po njegovom sopstvenom priznanju.
Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935. godine u Užicu gde je završio osnovnu i srednju školu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.
U decembru 1988. izabran je za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana SANU.
U ranom periodu njegovog stvaralaštva štampane su pesničke zbirke Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961) i Poslednja zemlja (1964), posle kojih su usledili Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (1983), Gornji grad (1990), Igla i konac (1992), Ljuska od jajeta (1998), Tačka (2004) i Planeta Dunav (2009).
Autor je četiri drame: Hasanaginica (1973), Čudo u Šarganu (1974), Putujuće pozorište Šopalović (1985) i Boj na Kosovu (prva verzija 1988, druga 2002, štampana 2003. s „Napomenama o drugoj verziji“).
Drame Hasanaginica, Čudo u Šarganu i Putujuće pozorište Šopalović igrane su na pozorišnim scenama nekadašnje Jugoslavije. Simović je četvorostruki dobitnik Sterijine nagrade: tri puta za najbolji dramski tekst, četvrti put „za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture“. Po prvoj verziji drame Boj na Kosovu snimljen je film u režiji Zdravka Šotre.
Simovićeve predstave su prikazane na gostovanjima i pozorišnim festivalima u Bratislavi, Budimpešti, Minhenu, Meksiko Sitiju, Karakasu, Širazu-Persepolisu (Iran), u Gorici (Italija), Ljubljani, Zagrebu, na Dubrovačkim ljetnim igrama, u Moskvi, Sankt Peterburgu (i, ranije, u Lenjingradu), u Berlinu, Nitri (Slovačka), Briselu, kao i na Teatru nacija u Parizu i u Sofiji.
Simovićeva poezija i dramsko stvaralaštvo prevođeni su na mnoge jezike. U vidu monografskih izdanja poezija je objavljena u SAD, Rumuniji, Slovačkoj, Makedoniji, Francuskoj. Njegove pesme i drame u prevodu našle su se i u književnim i pozorišnim antologijama, zbornicima i časopisima. Najviše uspeha u svetu doživela je drama Putujuće pozorište Šopalović, koja je, pored francuskog, prevedena i na engleski, poljski, češki, slovački, ruski, rumunski, bretonski, korejski, japanski, slovenački, makedonski, španski, bugarski i ukrajinski jezik, i koja je od 1990. do 2012. godine postavljena na scene preko sto pozorišta u Francuskoj i na scene čak jedanaest pariskih pozorišta, uključujući i elitni Théâtre de la Ville, poznat kao pozorište Sare Bernar. Šopalovići su postavljeni i na više scena u Belgiji, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Kanadi, Sloveniji, Makedoniji, Južnoj Koreji, Japanu (Tokio), Kolumbiji (Bogota), kao i u francuskom pozorištu u Maroku (Kazablanka). Čudo u Šarganu se našlo i na repertoaru pozorišta u Sloveniji i Francuskoj. Hasanaginicu je, među drugima, postavilo na scenu i jedno pozorište u Turskoj, u Istanbulu.
Za svoja dela, Simović je dobio brojne književne i pozorišne nagrade – one po imenima pisaca: Zmaja, Branka Miljkovića, Rakića, Sterije, Joakima Vujića, Disa, Desanke Maksimović, Laze Kostića, Stefana Mitrova Ljubiše, Isidore Sekulić (i Isidorijana), Đure Jakšića, Rada Drainca, Vaska Pope, Jovana Dučića, Miće Popovića, Filipa Višnjića, Izviiskra Njegoševa, Dositeja Obradovića, Ljubomira Nenadovića, uz koje pristaju i Žička hrisovulja, Zlatan krst kneza Lazara, Vukova nagrada, nagrada SKZ, Zlatni ključ Smedereva, Račanska povelja i Belovodska rozeta.
Napisao je roman-hroniku Užice sa vranama (prvo izdanje 1996), dnevnik snova Snevnik (1998), knjigu eseja o srpskim pesnicama Duplo dno (1983), u više dopunjenih izdanja. Simović je napisao i knjigu eseja o slikarima i vajarima, Čitanje slika (2006).
Posebno mesto u Simovićevom stvaralaštvu zauzima osam knjiga razgovora, članaka, dnevnika, analiza i komentara onoga što se događalo na teritoriji Jugoslavije i Srbije krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka: Kovačnica na Čakovini (prvo izdanje 1990), Galop na puževima (1994), Novi galop na puževima (1999), dnevnik vođen za vreme
bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, Guske u magli (2005), Obećana zemlja (2007), „Titanik“ u akvarijumu (2013), Žabe u redu pred potkivačnicom (2016), Odbrana Beograda (2020). U ovim knjigama, koje predstavljaju autentično i neposredno svedočanstvo o ratovima i događajima u kojima se raspada Jugoslavija, smenjuju se, a na neki način se i prožimaju i dopunjavaju, političke, društvene, književne, pozorišne i poetičke teme.
Simović je priredio i izdanje izabranih pesama Đure Jakšića, Jovana Jovanovića Zmaja, Laze Kostića, Momčila Nastasijevića, Dušana Vasiljeva, Miodraga Pavlovića, Milovana Danojlića i Branislava Petrovića, kao i knjige izabranih komedija Jovana Sterije Popovića i Branislava Nušića. Priredio je 2004. godine i posthumno izdanje pesama iz zaostavštine Branislava Petrovića pod naslovom Žeževasion.
U antologijskoj ediciji „Deset vekova srpske književnosti“ Izdavačkog centra Matice srpske
pripremio je izbor iz dela Laze Kostića. U istoj ediciji objavljena je i knjiga Simovićevih tekstova, koju je priredio Bogdan A. Popović.
U SANU je organizovao naučne skupove i uredio zbornike radova sa tih skupova: Jovan Sterija Popović, 1806–1856–2006. i Laza Kostić, 1841–1910–2010.
Putujuće pozorište Šopalović, r. Dejan Mijač
Čudo u Šarganu, r. Jagoš Marković
Ljubomir Simović u JDP-u
Putujuće pozorište Šopalović, r. Jagoš Marković